ODOŠE MI GOLUBICE

Gledam nebo, tuga srce reže
Avion mi najdraže odveze
rukom brišem uplakani lice
odoše mi moje Golubice.

Avion se u daljinu gubi
još ih pogled u oblaku ljubi
tražim sliku najljepšeg pogleda
kad unuka reče ćao djeda.

Pri rastanku neće mi iz krila
rukama me čvrsto zagrlila
stežem srce da suza ne krene
ljubim glavu i obraze njene.

Što sam tužan isplakaću oči
kada će mi ona opet doći
da sa djedom šeta se niz njivu
i sa grane jede plavu šljivu.

Sad bez tebe život je robija
djed i baka vole te Aria
ostaje nam lijepa uspomena
naš si dragulj kakog niko nema.

Slušaj mamu, slušaj svoga tatu
do godine da imaš i bratu
Golubice najljepšeg pogleda
dođi opet kod bake i djeda.

Marko Babić
VUKOVAR